Odnedavno verujem u "prekonoćne" promene... I verujem da se čovek, suočen sa strahom, može okrenuti za 180 stepeni... Tada je lako shvatiti koliko su trivijalne stvari kojima je do tada težio, koliko su velike greške koje je do tada smatrao malenim, i koliko užasava pomisao da vremena za popravke nema... Shvatiti koliko je ovaj svet zapravo jedno fino mesto u kom je svaki svestan udisaj ravan blaženstvu, svaki zvuk muzika, a svaki pogled na tvoje najmilije lepši prizor od svih onih egzotičnih sličica o kojima si maštao... Patetika? Ma kakvi...


Čista istina koje, nažalost,

postanemo svesni tek kada nam je guza u procepu...