Ne znam kako se to tacno desilo,
ljudi su dolazili i odlazili od mog stola, ali ja se vojnicki nisam
micala sa svoje stolice. Cini mi se vec dva dana.
Jednog
momenta smo ostale samo nas dve za stolom, same. Ona - mlada i lepa, sa
ocima punim zivota i glupim osmehom, i naravno Ja - Ja u svom zanosu i u
svojim mislima koje su cas bile prazan list papira cas ludilo boja i
reci, bolelo me uvo za sve oko mene. Pricala je ko zna sta, sva vesela i
razdragana, uz stalno dodirivanje i iritantno kikotanje. Naravno da
nisam obracala paznju na to, srednjim prstom sam lagano milovala rub
case i pokusavala da se setim zasto sam uopste ovde i dosla..
Secam se da sam u jednom momentu cula njeno pitanje: - “Koja ti je omiljena boja?” - “Sta koja mi je...?!” upitah je nezainteresovano, jedva da sam je i pogledala - “Boja, koja ti je omiljena boja?” pitala je dok se smestala i uvrtala kosu kaziprstom - “Crna." odgovorih posle gutljaja Vina. - “Pa crna nije boja" kikotala se glupo. -“Crna
nije boja, vec njeno odsustvo svetlosti,kao sto cu i ja biti u nastavku
ovog razgovora- odsutna.”
Odgovorih kurtuoazno, ustadoh i bez reci
krenuh ka izlazu.
Ej, pssst, Juče sam baš prolazio pored tvoje zgrade i video te. Nosila si punu kesu smeća, izašla verovatno da baciš to u kontejner. Pomislio sam da ti se javim, ali znaš već, nisam imao ništa da ti kažem, morao bih da se snalazim i onda bih sigurno počeo da mumlam i mucam, uglavnom da mumlam, i rekoh, bolje da ostavimo susret za drugi put. A i inače, duvao je neki vetar, bio je to neki gluv dan.
U romantičnim romanima... I ja sam se dugo zanosila tom pričom sve dok nisam shvatila da stvarnost nešto sasvim drugo. Više ni ne vidim na daljinu, a kamoli da volim... A nekad sam jako volela...
Imam dvadeset I tri godine,
sedim na krovu svoje zgrade uz šolju instant kafe. Sa zadovoljstvom
pijuckam i pratim sunce kako se guzi na haškoj liniji horizonta. Dan se
gasi, naslućujem miris proleca u vazduhu, drveće na ulici ponovo
zeleni... Mravi u ljudskom obliku dole na ulici uživaju u poslednjim
zracima sunca za danas. Sa radija Bowie stenje “We can be heroes just
for one day!”...
Za 1 dan 22 sata I 49 minuta cu biti ponovo u svom
rodnom gradu.
Vlaga u vazduhu gusta kao testo , a kiše ni od kuda. Vučem se kao da nemam kičmu jer do prošle nedelje minus 1-2 je odjednom poraslo na neverovatnih 20-22,3,4. Zavisi gde se nalaziš- na suncu ili ispod suncobrana u omiljenom kafeu. Danas nema sunca. Nezdravo svetlo se probija iz oblaka stisnutih u formaciju kao pred kišu, a nje nema kao što rekoh. Vrućina. Malopre sam na povratku kući skinula jaknu, a ipak nastavila da se kuvam u košulji i majici kratkih rukava. Naočari za sunce zataknuti u kosu kao rajf, tašna teška, preteška. Zaboravila sam da izvadim kamenje jutros iz nje. Sama sebi ličim na dopisnika s ratišta koji tek što se vratio u zavičaj. Usput se mimoilazim sa vrapcima koji vode odsudnu bitku zbog prašnjavog komadića kifle, ali nekako bez poleta. Imam utisak da to rade jer im je zacrtano u genetskom pamćenju inače ne bi. Ni golubovima se ne leti mada ih u ovo doba dana ima po celom nebeskom svodu. Fućka im se. Što bi to radili? Nisu plaćeni za letenje kad im se ne leti ili im vremenske prilike to ne dozvoljavaju. Ili kad im se ujutru izležava pod nekom strehom. Nemaju nikoga ko bi im gledao na sat ili evidentirao izostanak. Slobodan kao ptica! Tek sad ta rečenica dobija svoj puni smisao. Biću ptica kad porastem! U sledećoj inkarnaciji. Ko je pokvario vreme? Svrbi me osećaj skučenosti u sopstvenom telu. Treba mi sunce da mi bude dobro. Treba mi lagani prelaz iz zime u proleće. Trebaju mi starke kad izađem iz čizama. Treba mi vremena da sredim stopala za plazu. Treba mi rezak jutarnji vazduh u sunce uronjenom jutru, a ne ovaj ulepljeni, preteški dan preliven kantom mešavine svih boja spektra.
Želim proleća iz doba svog detinjstva i mladosti, kada su se kratki rukavi stidljivo pojavljivali tek početkom maja. Kada se cveće po baštama rascvetavalo preko noći, a drveće po ulici rasipalo mirisni cvet na svakog ko prođe ispod i malo cimne granu. Stvarno, gde je iščezao miris cveća? Verovatno je sklonjen na sigurno mesto gde i ukus voća. Draga mama, da se sad vratim u ono doba od 5-6 godina svojih, kada sam mrzela paradajz i papriku i kada si me terala da pojedem bar još jednu jagodu, kunem ti se da bih jela, samo da što duže u sećanju zadržim te ukuse. Danas se jede plastično voće, a vitamini sakrivaju u šumećim tabletama. Nemam srca svoju bratanicu da teram da to jede. Žalila sam se već nekome na sve ovo. Uz očekivano klimanje glavom, dobila sam i neočekivan odgovor da je to sve ustvari zato što podsvesno osećam potrebu da budem bezbrižna i sigurna kao u danima detinjstva. Baš! Samo žalim za vremenom kada se fiš paprikaš nije ni zamisliti mogao bez dela vode iz Dunava. Kada se voće jelo neoprano i pršteći pod zubima razlivalo u nektar prepun slasti. Kao da ne znam. Sad kada pravim tortu sa višnjama ipak dodam i kap- dve ekstrakta da im pojačam ukus. Čisto da se zna od kog voća je torta načinjena jer mrzim one kilave trenutke kada ti gost kaže da je jako fina, a od čega je? Neko je pokvario vreme. Ne znam samo da li se smeje negde iza duge gde je još sve na svom mestu ili mazohistički podnosi istu sudbinu kao i ostatak planete. Svašta zamišljam da bih mu radila iz osvete. Da mi sad dođe i kaže da će mi ispuniti jednu želju poželela bih mu da padne mrtav. On je zeznuo vreme- ja ću njega. Onda se zapitam, šta mi sve to treba... Treba provesti ostatak života suočen sa činjenicom da si kriv za nečiju smrt. Neka njega. Karma će mu vratiti svaki loš dan za koji je kriv. Za svaki iskrivljeni zrak sunca pogrešne boje, za svaki progutani C vitamin iz šumeće tablete, za svaku bezukusnu jagodu kakve danas klinci jedu. Pobrinuće se za sve, samo će vreme ostati isto. Pokvareno...
Plašim se. Plašim se dolaska ka tebi. U naš grad. Plašim se.
Šta ako dođem i ostanem. Prođem tvojom ulicom i stanem blizu tvog pasaža i
vidim te. Plašim se. Plašim se da ću te zagrliti i da te neću pustiiti da odeš.
Plaši me to što se ne plašim kada sam pored tebe. Plaši me pomisao da ćeš me
jednog dana ostaviti, samu, na kiši, kao i drugi što su me ostavljali. Plašim
se budućnosti.
Sinoć je valjda bilo jedno od "onih" večeri kada se prekopavaju fajlovi sa starom muzikom, e- mailovi koji se otvaraju u posebnim trenucima, folderi sa slikama "džast in kejs of imrdžnsi" Volim govor starih fotografija. Imam jednu kutiju, spava u dnu ormana. Kad zatvorim oči i zamislim da je otvaram, znam da miriše na indijske štapiće i mirisne sveće. U njoj su poneki presovan cvet koji sam sačuvala, ulaznice za mesta koja davno ne postoje, omot od čokoladice koju sam najviše volela, po koje pisamce i još svašta nešto. Ima i slika. Svega nekoliko.
E, ta kutija služi da se setim kako sam nekad mogla voleti i kako je vreme kratko i da se ne trebamo trošiti na marginalne ljude i stvari. Isto tako, tu je da me podseti kako treba da se smejem kad sam srećna. Da li ja to i dalje mogu i umem? Ne znam, u poslednje vreme mi to bas i ne ide od ruke. A slike same? Da bacim, da zaboravim, ostala bih bez dela sebe...
Pre nešto malo više od godinu dana, posle dužeg perioda nagovaranja od strane mojih prijatelja, konačno sam počla da pišem ovaj blog. Iskreno, samo sam želela negde da se ispraznim, da napišem ono što nisam mogla da izustim. Uvek je tako bilo, lakše da napišem, nego da kažem. Nikada mi nisu isli govori, uvek mi se saplete jezik i uzvrpoljim se i oblije me hladan znoj... A reči... Kao loše skinut film sa torenta, ide slika ali nema tona... ili kasni... i to debelo... Zato se prepustim olovci i hartiji (ili u ovom slucaju tastaturi) i reči krenu da se nižu i lepo leže jedne na drugu kao da se same pišu. Sa takvom lakoćom sam napisala svoje prvo i jedino ljubavno pismo... Posle toga sam obećala sebi da više neću napisati ni jedno ljubavno pismo u životu. Zvuči grubo i pomalo ogorčeno... I jesam ogorčena, ali o tome ne želim sada da tupim. Kako se probližava sredina novembra, tako počne onaj tupi bol koji para želudac, kao da sam progutala saku eksera... Slušam na radiu pesmu od Hladnog Piva „Supermen“ i ne da mi djavo mira... Ovo su delovi tog pisma...
“Kao sto sam nekada verovala da je moguća ljubav bez zrnca bola. Jeste, ali nije ono što dolazi posle nje... Još uvek mogu da osetim kako mi se otkidaju komadići onog nedefinisanog osećanja koje stoji u stomaku umesto leptirića, svaki put kada cujem neku pesmu koja me podseca na tebe... A ima ih previše...
...Sedim na krevetu, gledam kroz prozor... Čini mi se da je to trenutno jedina stvar koja mi mami osmeh. Ne pitaj me „Kako si?“ jer ćeš me podsetiti koliko nisam dobro. Jer ću kurtoazno odgovoriti da jesam... Jer ću te gledati u oči i lagaću. A ako mi na rastanku kažeš „Obećaj mi da ćeš biti dobro“, to će biti jedino obećanje koje neću moći da ispunim...“
Prevara... Prilično diskutabilno ko koga u takvoj situaciji vara ali je gotovo sigurno da kada prodje jedanput, biće i drugi i treći i ko zna još koji put.
Teško da bi neko ko voli tek tako prešao preko preljube.
Uverena sam da kad do toga već dodje, da je vreme za promenu...
Ne znam da
li sam ja neka vrsta frika ili šta, ali najlakše oprostim (pre zaboravim) onima
koji mi ništa ne znače... Ne mogu da zaboravim da me je neko meni drag povredio
na bilo koji način... Boli me jače i to ne prolazi tako lako.
Na sreću, nisam
od onih osvetoljubivih koji čekaju prvi ćošak da bi vratili milo za drago, ali
sam deset puta opreznija da se isto ne bi ponavljalo... To se oseti i onda
kilavih trenutaka koliko volis.
Plačem ali kada niko
ne vidi... Plačem, ali mi suze ne donose olakšanje. Zaboli me glava, naduvaju
mi se kapci, zapuši nos.Još ako neko u međuvremenu naiđe pa moram da objasnim
šta mi je sad, propast...
Mrzim kad se rasplačem, a to mi se redovno dešava u
poslednje vreme, mrzim što sam uopšte tome sklona... Srećom, mogu da plačem na
odloženo, da progutam suze, nabacim lažan kez, mada mislim da ću se ugušiti, a
onda dam sebi oduška iako znam da je sve to samo trenutno, da suze neće
izbrisati razlog svog postojanja.
Ne volim laž, podlu, zlonamernu. Kada osetim da me neko "radi" s namerom da mi proda maglu ili napakosti, mogla bih da... Svašta bih mogla... Kako se osećam kad slažem? Blesavo... Imam utisak da sam istog trenutka provaljena...
Pa isturi se taj opanak
u prvi plan kad-tad... Kad se najmanje nadaš...A sa opankom i sve ono što uz
to ide: uskogrudost, sklonost ka spletkarenju, zavist, ali the best of all je
neskriveni egocentrizam... Pa nije on/a uzalud ovce napuštala da sad ne bude u
svemu prva... Ma ima da bude, makar silom...
Da se razumemo, čovek sa sela i ljakse nisu ista kategorija...
Ako nameravaš da provedeš život u kuli, sigurno je nećeš
praviti samo od peska... Pesak ćeš pomešati sa šljunkom, cementom, vodom.
Mukotrpno ćeš mešati to vezivno tkivo koje će učiniti da zid na tvojoj kuli
bude dovoljno čvrst da odoli svim burama i olujama, svim talasima i talasićima,
svim osvajačima i nasrtljivcima.
Mašta je divna stvar... Čuda stvara... Ali
ako želiš da čudo potraje, moraš se pokrenuti i krenuti... Ništa nije palo sa
neba pravo u krilo.
I moj prag tolerancije je vrlo visok... Bio... Zapravo, trudila sam se da budem maksimalno fer, da ne obraćam pažnju na zajedljivce, ne odgovaram na ironiju i sarkazam, bezobrazluk pripisujem gluposti i nekulturi, a onda mi je pukao film jer se stvari time nisu rešavale nego taložile jedna na drugu.
Bila sam džak za istresanje tuđih frustracija dok nisam počela da uzvraćam istom merom, a nekad i preko mere.
Možda me ne ostavljaju na miru ali me bar više ne boli žaludac i ne uljuljkujem se u samoutešnu priču kako me to uopšte ne dotiče.
Ne diram dok me ne diraju, a kad me očepe onda nastaje belaj...
Kada je domaćica u pitanju, naravno da se gleda svako slovo...
Za kog đavola bi inače naš čo'ek sekao vene u kafani nego na
"Joooooj živote muuukoooooooooooo..."
Kad se sluša strana muzika, tu ipak prioritet ima muzika. Kada pitaš prosečnog klinca za tekst u bilo kojoj pesmici koja mu se vrti ma mp3 plejeru, reći će ti da pojma nema jer mu je važan ritam, a s druge strane, eh ti strani jezici...
Što se narodnjaka tiče... Šta da vam kažem... Ne znam šta me više odbija lyrics ili muzika.
Sve one ružne
ljudske osobine koje prevladaju čovekom... Poltronisanjem, recimo, preuzima se
otisak nečije guze na obraz... Uz više takvih otisaka ko još može da liči na
sebe? Može da bude samo običan beskičmenjak bez svoga JA, bez svog mišljenja,
bez svoga lika... Najtužnije je što je to dugotrajan proces i što se odjednom
nađeš u čudu ne prepoznajući osobu koja ti je do skoro bila draga...
A zbog
čega prave od sebe čankolize vlažnih očiju i psećeg pogleda kada ga
"gospodar" potapše po glavi kao i svako drugo poslušno kuče? Ne
znam... Što je neko rekao, za tako nešto ipak treba kauč i jedna doooobra
terapija... Možda se ljudski lik jednom ipak nazre... Možda... Pod uslovom da
uspe da se shvati dubina... Blata u koje je zaglibio.
Ona rubikova kocka je za mene ostala večita enigma. Nisam
uspela nikada da složim ni jednu boju, a kamoli celu kocku, s druge strane,
nisam bila ni nešto uporna... Kad mi nešto ne pođe za rukom pet-šest puta,
prođe me interesovanje i više se ne trpam...
Ja sam od onih koji halapljivo čitaju. Kada me ponese struja pisane reči nema zastajanja, zapisivanja ili prepisivanja... Često na neko posebno mesto stavim papirić ali do kraja čitanja potpuno zaboravim na njega... Pronađem ga kada brišem prašinu... Ili pozajmljujem knjigu nekome. A i u poslednje vreme imam nocne seanse citanja maloj Alisi...
Svojevremno smo se Lj. i ja baš, baš družile. Bile najbolje drugarice. Moja mama i njen tata su išli zajedno u osnovnu školu. Mama mi je pričala da je on i kao klinac bio veoma "teške" naravi, gotov da se bije za svaku glupost. Strpljenja ni za koga i ni pod kojim uslovima. Lj. nije volela da joj niko dolazi u kuću. Nisam previše obraćala pažnju na to jer gde god bile, nalazile smo sebi zabavu. U retkim prilikama kada smo odlazile kod nje uvek smo naletale na neke razmirice. Tata je zavodio strahovladu nad svima. U toj kući sem njega, niko nije imao pravo glasa. Siromašni nisu bili ali se novac trošio samo na osnovne potrebe. Sećam se da ga je jednom pitala da joj da pare da se učlani u gradsku biblioteku. Otac joj je ne trepnuvši rekao da ne da. Kada ga je ponovo i molećivim glasom još jednom zamolila i pitala zašto, čovek nije potegao novčanik nego baš ovu rečenicu: "Dok te ja lebom ranim ti nećeš preispitivati moje odluke." A šta drugo je i mogao da kaže i čime da opravda svoju, bez sumnje glupu odluku? Iz zezanja smo ga dugo zvale Rista terorista, ali pouzdano znam da je Lj. svaki povratak kući bio težak, pretežak. Njen kućni prag je predstavljao granicu preko koje osmeh i radost ne prelaze. Tata je zaveo takav red jer, bože moj, on ih hlebom hrani...
Ali ja zaista imam potrebu i da kažem i da mi kažu...
Jeste da bi bio užasno kilav trenutak kada na izjavu ljubavi ne dobiješ povratnu ali isto tako ne izgovarajući je, rizikuješ da propustiš onaj sjaj u oku voljene osobe, i svu čaroliju trenutka u kom ste gotovo zaverenički povezani...
Oni što pišu onako kako ja mislim... Oni koji uopšte ne misle kao ja... Duhoviti... Dobrodušni... Kvarnići... Uporni... Oni čiji postovi broje više od jedne rečenice... Ljudi sa stavom... Sarkastični, ljubazni, interesantni...
I za sve njih je zajednička samo jedna stvar - neosporna inteligencija...
Po babinoj porcelanskoj posudi za bombone. Stajala je na vrhu kredenca da je dežurne izelice ne bi časkom počistile. Najviše sam volela "Dunavske bombone" koje su moji donosili iz Mađarske, i one svilene, raznih boja... I praline... I ratluk sa orahom... Igumene gliste... I... Ma sve bombone, kad bolje razmislim...Kada uđem s mamom u „Palmu“, a tamo dečje carstvo!!! Odmah s vrata staklene vitrine sa bombonama, čokoladama, keksom... Šta, šta ćemo? SVE ćemo!!!
Odnedavno verujem u "prekonoćne" promene... I verujem da se čovek, suočen sa strahom, može okrenuti za 180 stepeni... Tada je lako shvatiti koliko su trivijalne stvari kojima je do tada težio, koliko su velike greške koje je do tada smatrao malenim, i koliko užasava pomisao da vremena za popravke nema... Shvatiti koliko je ovaj svet zapravo jedno fino mesto u kom je svaki svestan udisaj ravan blaženstvu, svaki zvuk muzika, a svaki pogled na tvoje najmilije lepši prizor od svih onih egzotičnih sličica o kojima si maštao... Patetika? Ma kakvi...
Čista istina koje, nažalost,
postanemo svesni tek kada nam je guza u procepu...
U ovo vreme kada je svet na ivici besmisla, kada je moral
zamenio biznis, kada se hod pretvorio u trčanje, kada je nedeljni porodični
ručak zamenila instant supa i minut pire, nekako su se i neke velike ljubavi
izlizale i umesto velike i same postale instant. Otprilike ovako: Upoznaš nekog ko ti se užasno dopada ali
pobrkaš lončiće pa između strasti i ljubavi staviš znak jednakosti.
Pošto si
postao i instant odrasla osoba, što automatski isključuje zrelost, u svoj toj
predaji strasti-ljubavi, naravno da ne razmišljaš o kontracepciji jer ti to već
sve znaš. (Koliko si samo knjiga o sigurnom seksu pročitao). Onda voljenoj, bibuška počne da raste, i dok se matorcima ne prijavi o čemu je reč, već bude
kasno za eventualne intervencije. Niste se ni osvestili, a već spakovani u
prugasto odelce, stojite pored svoje voljene ispred neke tete što vam drobi
gluposti o svetosti braka, dok se vama muške grudi pune ponosom, jer eto vas...
Konačno ste i zvanično odrasli... E, a onda dođe beba...
Poznat scenario?.. I sve češći nažalost... Izgubile su se
sve valjane vrednosti zbog kojih ljudi stupaju u brak. Nestadoše gde i uzajamno
poštovanje, tolerancija, plemeniti ciljevi, časna reč...
Ima nečeg
tragičnog u brisanju reči koje su nam nekada nešto značile... Sa svakom od njih
kao da odlazi i deo mene, utkana u verovanje da se nešto vanvremensko može
desiti baš nama.
Intresantno kako
ponekad oni koje bi držali između dva dlana, utopljene i skrivene od zlih očiju
ovoga sveta, mogu da od vas naprave leproznog gubavca.
Često mi se desi
da shvatim da je trenutak već prošao i da je šansa zauvek propuštena... Čudno
je to kako smo skloni da ih vrednujemo tek kada nepovratno nestanu, a ne
prepoznajemo ih kada su tu, na dohvat, kada nam samo sekundica nedostaje da
budemo užasno srećni... Tja... Valjda još jedno od ljudskih prokletstava...
Užasno se
stidim i dan danas... Bila sam klinka od 11 god. i uradila baš ružnu stvar optuživši
O. zbog nečega u čemu smo zajedno učestvovale, samo da bih izvukla svoje dupe.
Jesam bila dete i deca su tome sklona, ali O. je oćutala i prihvatila krivicu kao
da je zaista samo ona kriva. I nikada to više nije pomenula mada smo nastavile
da se družimo. Posle osnovne škole, svako je otišao svojim putem. Ona je
završila neku srednju školu u Zagrebu i tu sam joj potpuno izgubila trag. Do
nedavno. Neka emisija o obolelima od multipla skleroze i O. u kolicima. Na
pitanje kako sebe vidi u budućnosti odgovorila je da se uopšte ne vidi...
A ja
je vidim kao Čoveka kakav ja nikada neću biti...
Jedno vreme mi je stvarno išlo loše i uplašila sam se da će
taj trend da se nastavi... Kao, "loša sreća", "zla kob",
"pogrešna zvezda" i štatijaznamjoškoja mudrost za kojom obično
posežemo prilikom neuspeha... U jednom trenutku sam shvatila da sam sebe konzervirala
i osudila na samoću i mrak... Najteže mi je bilo da napravim prvi iskorak, a
onda sam videla da napolju sunce sija jače, da život buja i da ne želim da ga
provedem omeđena strahovima, ne želim da budem tužna i sama samo zato što sam
se u jednom trenutku prepustila i prestala da želim... Nema ničeg lošeg u
predavanju... Još uvek će kod tebe ostati najveći deo... Ako to srculence i
bude malo povređeno, bar ćeš biti svestan da ga imaš i da još uvek ume da kucka
istim žarom... I ljubavna bol ima neku čar. Ali nekad mi stvarno dođe da stavim
jednu veliku tačku na sve... A ne mogu... Izgleda da sam ja neka vrsta
slabića... Ili slepića? Đavo će ga znati...
Kada reči neprimetno pređu u šapat, učini mi se da grad
konačno spava... Tek negde u daljini čuje se lajanje psa, bat koraka koji
odzvanja po asfaltu, cilikne kikot zakasnelih šetača, a onda pijana pesma
poremeti sve... Glas se pojača, a glave do tada gotovo pripijene, malo se
odmaknu...
Sevne zvezda padalica, zapara nebo svojim svetlećim tragom... Brzo
zažmurim grozničavo prebirajući po onim željama koje su mi na gornjem delu
liste prioriteta, a ono... Dok ispitujem mekoću usana koje su se izneda našle
na mojima, šapućem u sebi: " Ma može i ova..."
