Ima nečeg tragičnog u brisanju reči koje su nam nekada nešto značile... Sa svakom od njih kao da odlazi i deo mene, utkana u verovanje da se nešto vanvremensko može desiti baš nama.
Intresantno kako ponekad oni koje bi držali između dva dlana, utopljene i skrivene od zlih očiju ovoga sveta, mogu da od vas naprave leproznog gubavca.
Često mi se desi da shvatim da je trenutak već prošao i da je šansa zauvek propuštena... Čudno je to kako smo skloni da ih vrednujemo tek kada nepovratno nestanu, a ne prepoznajemo ih kada su tu, na dohvat, kada nam samo sekundica nedostaje da budemo užasno srećni... Tja... Valjda još jedno od ljudskih prokletstava...
