Pre nešto malo više od godinu dana, posle dužeg perioda nagovaranja od strane mojih prijatelja, konačno sam počla da pišem ovaj blog. Iskreno, samo sam želela negde da se ispraznim, da napišem ono što nisam mogla da izustim. Uvek je tako bilo, lakše da napišem, nego da kažem. Nikada mi nisu isli govori, uvek mi se saplete jezik i uzvrpoljim se i oblije me hladan znoj... A reči... Kao loše skinut film sa torenta, ide slika ali nema tona... ili kasni... i to debelo... Zato se prepustim olovci i hartiji (ili u ovom slucaju tastaturi) i reči krenu da se nižu i lepo leže jedne na drugu kao da se same pišu. Sa takvom lakoćom sam napisala svoje prvo i jedino ljubavno pismo... Posle toga sam obećala sebi da  više neću napisati ni jedno ljubavno pismo u životu. Zvuči grubo i pomalo ogorčeno... I  jesam ogorčena, ali o tome ne želim sada da tupim. Kako se probližava sredina novembra, tako počne onaj tupi bol koji para želudac,  kao da sam progutala saku eksera... Slušam na radiu pesmu od Hladnog Piva „Supermen“ i ne da mi djavo mira... Ovo su delovi tog pisma...
 
 

“Kao sto sam nekada verovala da je moguća ljubav bez zrnca bola. Jeste, ali nije ono što dolazi posle nje...  Još uvek mogu da osetim kako mi se otkidaju komadići onog nedefinisanog osećanja koje stoji u stomaku umesto leptirića, svaki put kada cujem neku pesmu koja me podseca na tebe... A ima ih previše...

...Sedim na krevetu, gledam kroz prozor... Čini mi se da je to trenutno jedina stvar koja mi mami osmeh.  Ne pitaj me „Kako si?“ jer ćeš me podsetiti koliko nisam dobro.  Jer ću kurtoazno odgovoriti da jesam... Jer ću te gledati u oči i lagaću. A ako mi na rastanku kažeš „Obećaj mi da ćeš biti dobro“, to će biti jedino obećanje koje neću moći da ispunim...“