Vlaga u vazduhu gusta kao testo , a kiše ni od kuda. Vučem se kao da nemam kičmu jer do prošle nedelje minus 1-2 je odjednom poraslo na neverovatnih 20-22,3,4. Zavisi gde se nalaziš- na suncu ili ispod suncobrana u omiljenom kafeu. Danas nema sunca. Nezdravo svetlo se probija iz oblaka stisnutih u formaciju kao pred kišu, a nje nema kao što rekoh. Vrućina. Malopre sam na povratku kući skinula jaknu, a ipak nastavila da se kuvam u košulji i majici kratkih rukava. Naočari za sunce zataknuti u kosu kao rajf, tašna teška, preteška. Zaboravila sam da izvadim kamenje jutros iz nje. Sama sebi ličim na dopisnika s ratišta koji tek što se vratio u zavičaj. Usput se mimoilazim sa vrapcima koji vode odsudnu bitku zbog prašnjavog komadića kifle, ali nekako bez poleta. Imam utisak da to rade jer im je zacrtano u genetskom pamćenju inače ne bi. Ni golubovima se ne leti mada ih u ovo doba dana ima po celom nebeskom svodu. Fućka im se. Što bi to radili? Nisu plaćeni za letenje kad im se ne leti ili im vremenske prilike to ne dozvoljavaju. Ili kad im se ujutru izležava pod nekom strehom. Nemaju nikoga ko bi im gledao na sat ili evidentirao izostanak. Slobodan kao ptica! Tek sad ta rečenica dobija svoj puni smisao. Biću ptica kad porastem! U sledećoj inkarnaciji.
Ko je pokvario vreme? Svrbi me osećaj skučenosti u sopstvenom telu. Treba mi sunce da mi bude dobro. Treba mi lagani prelaz iz zime u proleće. Trebaju mi starke kad izađem iz čizama. Treba mi vremena da sredim stopala za plazu. Treba mi rezak jutarnji vazduh u sunce uronjenom jutru, a ne ovaj ulepljeni, preteški dan preliven kantom mešavine svih boja spektra.
Želim proleća iz doba svog detinjstva i mladosti, kada su se kratki rukavi stidljivo pojavljivali tek početkom maja. Kada se cveće po baštama rascvetavalo preko noći, a drveće po ulici rasipalo mirisni cvet na svakog ko prođe ispod i malo cimne granu. Stvarno, gde je iščezao miris cveća? Verovatno je sklonjen na sigurno mesto gde i ukus voća. Draga mama, da se sad vratim u ono doba od 5-6 godina svojih, kada sam mrzela paradajz i papriku i kada si me terala da pojedem bar još jednu jagodu, kunem ti se da bih jela, samo da što duže u sećanju zadržim te ukuse. Danas se jede plastično voće, a vitamini sakrivaju u šumećim tabletama. Nemam srca svoju bratanicu da teram da to jede. Žalila sam se već nekome na sve ovo. Uz očekivano klimanje glavom, dobila sam i neočekivan odgovor da je to sve ustvari zato što podsvesno osećam potrebu da budem bezbrižna i sigurna kao u danima detinjstva. Baš! Samo žalim za vremenom kada se fiš paprikaš nije ni zamisliti mogao bez dela vode iz Dunava. Kada se voće jelo neoprano i pršteći pod zubima razlivalo u nektar prepun slasti. Kao da ne znam. Sad kada pravim tortu sa višnjama ipak dodam i kap- dve ekstrakta da im pojačam ukus. Čisto da se zna od kog voća je torta načinjena jer mrzim one kilave trenutke kada ti gost kaže da je jako fina, a od čega je?
Neko je pokvario vreme. Ne znam samo da li se smeje negde iza duge gde je još sve na svom mestu ili mazohistički podnosi istu sudbinu kao i ostatak planete. Svašta zamišljam da bih mu radila iz osvete. Da mi sad dođe i kaže da će mi ispuniti jednu želju poželela bih mu da padne mrtav. On je zeznuo vreme- ja ću njega. Onda se zapitam, šta mi sve to treba... Treba provesti ostatak života suočen sa činjenicom da si kriv za nečiju smrt. Neka njega. Karma će mu vratiti svaki loš dan za koji je kriv. Za svaki iskrivljeni zrak sunca pogrešne boje, za svaki progutani C vitamin iz šumeće tablete, za svaku bezukusnu jagodu kakve danas klinci jedu. Pobrinuće se za sve, samo će vreme ostati isto. Pokvareno...