Jedno vreme mi je stvarno išlo loše i uplašila sam se da će taj trend da se nastavi... Kao, "loša sreća", "zla kob", "pogrešna zvezda" i štatijaznamjoškoja mudrost za kojom obično posežemo prilikom neuspeha... U jednom trenutku sam shvatila da sam sebe konzervirala i osudila na samoću i mrak... Najteže mi je bilo da napravim prvi iskorak, a onda sam videla da napolju sunce sija jače, da život buja i da ne želim da ga provedem omeđena strahovima, ne želim da budem tužna i sama samo zato što sam se u jednom trenutku prepustila i prestala da želim... Nema ničeg lošeg u predavanju... Još uvek će kod tebe ostati najveći deo... Ako to srculence i bude malo povređeno, bar ćeš biti svestan da ga imaš i da još uvek ume da kucka istim žarom... I ljubavna bol ima neku čar. Ali nekad mi stvarno dođe da stavim jednu veliku tačku na sve... A ne mogu... Izgleda da sam ja neka vrsta slabića... Ili slepića? Đavo će ga znati...
