Odnedavno verujem u "prekonoćne" promene... I verujem da se čovek, suočen sa strahom, može okrenuti za 180 stepeni... Tada je lako shvatiti koliko su trivijalne stvari kojima je do tada težio, koliko su velike greške koje je do tada smatrao malenim, i koliko užasava pomisao da vremena za popravke nema... Shvatiti koliko je ovaj svet zapravo jedno fino mesto u kom je svaki svestan udisaj ravan blaženstvu, svaki zvuk muzika, a svaki pogled na tvoje najmilije lepši prizor od svih onih egzotičnih sličica o kojima si maštao... Patetika? Ma kakvi...
Čista istina koje, nažalost,
postanemo svesni tek kada nam je guza u procepu...
U ovo vreme kada je svet na ivici besmisla, kada je moral
zamenio biznis, kada se hod pretvorio u trčanje, kada je nedeljni porodični
ručak zamenila instant supa i minut pire, nekako su se i neke velike ljubavi
izlizale i umesto velike i same postale instant. Otprilike ovako: Upoznaš nekog ko ti se užasno dopada ali
pobrkaš lončiće pa između strasti i ljubavi staviš znak jednakosti.
Pošto si
postao i instant odrasla osoba, što automatski isključuje zrelost, u svoj toj
predaji strasti-ljubavi, naravno da ne razmišljaš o kontracepciji jer ti to već
sve znaš. (Koliko si samo knjiga o sigurnom seksu pročitao). Onda voljenoj, bibuška počne da raste, i dok se matorcima ne prijavi o čemu je reč, već bude
kasno za eventualne intervencije. Niste se ni osvestili, a već spakovani u
prugasto odelce, stojite pored svoje voljene ispred neke tete što vam drobi
gluposti o svetosti braka, dok se vama muške grudi pune ponosom, jer eto vas...
Konačno ste i zvanično odrasli... E, a onda dođe beba...
Poznat scenario?.. I sve češći nažalost... Izgubile su se
sve valjane vrednosti zbog kojih ljudi stupaju u brak. Nestadoše gde i uzajamno
poštovanje, tolerancija, plemeniti ciljevi, časna reč...
Ima nečeg
tragičnog u brisanju reči koje su nam nekada nešto značile... Sa svakom od njih
kao da odlazi i deo mene, utkana u verovanje da se nešto vanvremensko može
desiti baš nama.
Intresantno kako
ponekad oni koje bi držali između dva dlana, utopljene i skrivene od zlih očiju
ovoga sveta, mogu da od vas naprave leproznog gubavca.
Često mi se desi
da shvatim da je trenutak već prošao i da je šansa zauvek propuštena... Čudno
je to kako smo skloni da ih vrednujemo tek kada nepovratno nestanu, a ne
prepoznajemo ih kada su tu, na dohvat, kada nam samo sekundica nedostaje da
budemo užasno srećni... Tja... Valjda još jedno od ljudskih prokletstava...
Užasno se
stidim i dan danas... Bila sam klinka od 11 god. i uradila baš ružnu stvar optuživši
O. zbog nečega u čemu smo zajedno učestvovale, samo da bih izvukla svoje dupe.
Jesam bila dete i deca su tome sklona, ali O. je oćutala i prihvatila krivicu kao
da je zaista samo ona kriva. I nikada to više nije pomenula mada smo nastavile
da se družimo. Posle osnovne škole, svako je otišao svojim putem. Ona je
završila neku srednju školu u Zagrebu i tu sam joj potpuno izgubila trag. Do
nedavno. Neka emisija o obolelima od multipla skleroze i O. u kolicima. Na
pitanje kako sebe vidi u budućnosti odgovorila je da se uopšte ne vidi...
A ja
je vidim kao Čoveka kakav ja nikada neću biti...
Jedno vreme mi je stvarno išlo loše i uplašila sam se da će
taj trend da se nastavi... Kao, "loša sreća", "zla kob",
"pogrešna zvezda" i štatijaznamjoškoja mudrost za kojom obično
posežemo prilikom neuspeha... U jednom trenutku sam shvatila da sam sebe konzervirala
i osudila na samoću i mrak... Najteže mi je bilo da napravim prvi iskorak, a
onda sam videla da napolju sunce sija jače, da život buja i da ne želim da ga
provedem omeđena strahovima, ne želim da budem tužna i sama samo zato što sam
se u jednom trenutku prepustila i prestala da želim... Nema ničeg lošeg u
predavanju... Još uvek će kod tebe ostati najveći deo... Ako to srculence i
bude malo povređeno, bar ćeš biti svestan da ga imaš i da još uvek ume da kucka
istim žarom... I ljubavna bol ima neku čar. Ali nekad mi stvarno dođe da stavim
jednu veliku tačku na sve... A ne mogu... Izgleda da sam ja neka vrsta
slabića... Ili slepića? Đavo će ga znati...
