Imam dvadeset I tri godine, sedim na krovu svoje zgrade uz šolju instant kafe. Sa zadovoljstvom pijuckam i pratim sunce kako se guzi na haškoj liniji horizonta. Dan se gasi, naslućujem miris proleca u vazduhu, drveće na ulici ponovo zeleni... Mravi u ljudskom obliku dole na ulici uživaju u poslednjim zracima sunca za danas. Sa radija Bowie stenje “We can be heroes just for one day!”...
Za 1 dan 22 sata I 49 minuta cu biti ponovo u svom rodnom gradu.
