Svojevremno smo se Lj. i ja baš, baš družile. Bile najbolje drugarice. Moja mama i njen tata su išli zajedno u osnovnu školu. Mama mi je pričala da je on i kao klinac bio veoma "teške" naravi, gotov da se bije za svaku glupost. Strpljenja ni za koga i ni pod kojim uslovima. Lj. nije volela da joj niko dolazi u kuću. Nisam previše obraćala pažnju na to jer gde god bile, nalazile smo sebi zabavu. U retkim prilikama kada smo odlazile kod nje uvek smo naletale na neke razmirice. Tata je zavodio strahovladu nad svima.
U toj kući sem njega, niko nije imao pravo glasa. Siromašni nisu bili ali se novac trošio samo na osnovne potrebe. Sećam se da ga je jednom pitala da joj da pare da se učlani u gradsku biblioteku. Otac joj je ne trepnuvši rekao da ne da. Kada ga je ponovo i molećivim glasom još jednom zamolila i pitala zašto, čovek nije potegao novčanik nego baš ovu rečenicu: "Dok te ja lebom ranim ti nećeš preispitivati moje odluke." A šta drugo je i mogao da kaže i čime da opravda svoju, bez sumnje glupu odluku? Iz zezanja smo ga dugo zvale Rista terorista, ali pouzdano znam da je Lj. svaki povratak kući bio težak, pretežak. Njen kućni prag je predstavljao granicu preko koje osmeh i radost ne prelaze.
Tata je zaveo takav red jer, bože moj, on ih hlebom hrani...