Sinoć je valjda bilo jedno od "onih" večeri kada se prekopavaju fajlovi sa starom muzikom, e- mailovi koji se otvaraju u posebnim trenucima, folderi sa slikama "džast in kejs of imrdžnsi"
Volim govor starih fotografija. Imam jednu kutiju, spava u dnu ormana. Kad zatvorim oči i zamislim da je otvaram, znam da miriše na indijske štapiće i mirisne sveće. U njoj su poneki presovan cvet koji sam sačuvala, ulaznice za mesta koja davno ne postoje, omot od čokoladice koju sam najviše volela, po koje pisamce i još svašta nešto. Ima i slika. Svega nekoliko.
E, ta kutija služi da se setim kako sam nekad mogla voleti i kako je vreme kratko i da se ne trebamo trošiti na marginalne ljude i stvari. Isto tako, tu je da me podseti kako treba da se smejem kad sam srećna. Da li ja to i dalje mogu i umem? Ne znam, u poslednje vreme mi to bas i ne ide od ruke.  A slike same? Da bacim, da zaboravim, ostala bih bez dela sebe...